Pod uticajem Bodlera, Verlena i drugih francuskih simbolista, Adijev pesnički svet je zbunjujuće složen. Iako je jedva moglo biti inovacija u izboru poetskih tema, njegov pristup Bogu, životu, smrti, ljubavi, bogatstvu, borbi za opstanak u savremenom društvu te mađarskom identitetu bio je radikalno nov. Novina koju je uneo bila je prvenstveno u originalnosti njegove mašte, koja je iznedrila bogatu raznolikost asocijacija, ali u gotovo jednakoj meri i u dualnosti njegovog ega, koji je istovremeno stremio ka suprotnim smerovima u potrazi za sveukupnim iskustvom.
Njegov život bio je rastrzan između uzvišenih i božanskih težnji te kužne i nečiste stvarnosti. Ne čudi onda to što je Adi viđen kao metafizički pesnik, ali sa snažnom željom za senzualnim užicima; kao nacionalni pesnik u tradicionalnom smislu, koji je mogao da pruži poetsko dostojanstvo političkim ideologijama svog vremena, ali čija mu je narcisoidna osetljivost takođe donela etiketu egzibicionizma; kao moralista koji je kritikovao svoje savremenike gnevom proroka iz Starog zaveta, ali je isto tako i u maniru Dostojevskog priznao da je bio veliki grešnik; kao duboko religiozan pesnik čije je paganstvo sablažnjavalo hrišćane; i kao „gospodin”, koji je podržavao tradicionalne plemićke vrednosti, ipak je, u društvenom smislu, bio revolucionar drastičnih stavova.
